Еустома (лисиантхус): 65 фотографија, брига и неговање

Рафинирано цвијеће, које подсјећа на пупољке једва процвјеталих ружа, још је мало познато аматерски цвјећари. У својој историјској домовини - у јужним државама Америке - називају их „тексашким звонима“. Дивљи еустом има јарко љубичасто-ружичасту боју и врло је истакнут у преријском степском пејзажу. Предност култивара су веће латице и широка палета нијанси, захваљујући којима је ирска ружа (која се такође назива еустома / лисиантхус) у стању да украси било који цветни кревет или кућни мини стакленик.

Једно и двогодишње биљке еустома припадају породици Горецхавков. Њихово природно станиште су екваторијална и субекваторијална пространства Флориде, Тексаса, Мексика, Бразила и делова острва Панаме и Кариба. По изгледу, као и по неким ботаничким карактеристикама, лисиантхус је сличан обичним маковима. Нарочито се сличност манифестује у облику латица, структури и величини цвета, кутији и изузетно малом семену које се налази у њој. Неотворени пупољци, као и цватуће фротирне сорте ближе су ружама, иако у поређењу са њима изгледају њежније и прозрачније.

Не постоји класификација ирских ружа као таквих, јер су све ове биљке исте врсте. Разлике настају само као резултат избора, чија је сврха постизање још веће декоративности повећањем броја пупољака и необичне боје латица. Цвјећари високо цијене монофонске бијеле, жуте, црвене и љубичасте сорте, као и цвијеће са контрастном обрубом или меким градијентом нијанси. Од резаних еустома добијају се луксузни букети, као и елегантне композиције за украшавање венчања.

Јужно порекло тексашких звона разлог је прилично каприциозног понашања ових цветова у умереној клими. Уосталом, лето на екватору траје скоро читаве године, што значи да ће за нормалан развој еустома морати да обезбеди вештачку вештачку расвету и топлину угодну за њега.

Узгој лизиантуса врши се само на један начин - садница из семенки, а циклус треба започети најкасније у јануару. Потребно је најмање 20 недеља, односно 5-6 месеци, од појаве садница до почетка цветања, па чак и клијање микроскопских зрна захтева најмање 20-30 дана. Вегетативно размножавање еустома није могуће извести, тако да је мало вероватно да ће бити могуће поделити одрасли грм или коријенити стабљику.

Сјеменке ирске руже препоручује се сијати у 1-2 комада у одвојеним касетама, пластичним шољама или тресетним таблетама. Пластична посуда са прозирним поклопцем такође ће бити добра опција - у њој се лако може створити ефекат стакленика. Оптималан супстрат за будуће саднице је лагано травњачко тло са додатком речног песка, а од готових мешавина можете изабрати земљу за кућне љубичице (сенполиа). Тло треба добро навлажити топлом водом, након чега зрна треба удубити у њега за 2-3 мм, чврсто покрити посуде прозирним поклопцем или полиетиленом и оставити на + 20 ... + 25Ц за клијање. Додатно светло у овом тренутку није потребно, главна ствар је топлота и стална умерена влажност.

Када се појаве зелени изданци, еустому треба ставити под флуоресцентну лампу, у супротном ће се саднице растегнути и пожутети. Сво ово време важно је редовно их заливати на собној температури и постепено отварати филм како би „стакленици“ добили ваздух.Почетком пролећа (март-април), двомјесечне биљке зарањају једну по једну у одвојене саксије, гдје мора бити добра дренажа и храњива содра црна земља са пијеском. Немогуће је саднице не излагати директном сунцу, али дифузна дневна светлост у близини јужног прозора или на топлом балкону ће јој добро доћи.

Ниско растуће собне сорте лисиантхуса и даље цвјетају на прозору, док се вртне пресађују у отворено тло тек након што пријетња мраза потпуно прође - све зависи од климе у одређеној регији. Земљиште за ове цвјетове треба бити сунчано и тихо, заклоњено од вјетра, са умјерено влажном црноземном земљом. Првих недељу или две након садње саднице треба прекрити половинама пластичних боца са отвореним поклопцима - за прилагођавање и заштиту од ноћне хладноће. Код високих сорти, након 6–7 пари листова, пришијете централну стабљику да би се формирали више бочних изданака, а грм је изгледао обимније. Ако се правилно ради, бујни букети ирских ружа могу се дивити 2-3 месеца - од јула до августа до октобра.

Гајење „прељева енцијана“ тешко се може назвати једноставном активношћу, али појава егзотичних пупољака у потпуности ће оправдати уложени труд. Здрави грмови с бујним и лепим цватовима резултат су посматрања читаве листе услова у којима се еустома може развити као и у природном окружењу вечног екваторијалног лета.

Сунце се најдуже задржава над централним меридијаном на Земљи, што значи да је Тексаском звону у почетку потребна дуга дневна светлост и велики број фотона. Када га узгајате из садница, не можете без посебне лампе која би требало да светли најмање 14 сати дневно. Биљке за одрасле ће имати довољно ултраљубичастог светла на јужном прозору или цветном кревету, смештеном на топлој страни зграде.

Током вегетационе сезоне, почев од садње семенки и завршавања сазревањем бобица, лисиантхус би требао бити топло већину времена. Идеална температура за каприциозан цвет је + 20 ... + 25Ц, не подноси дуготрајну хладноћу - може се разбољети. Професионалци саветују одсецање двогодишњих сорти после цветања, остављају само два пара доњих листова, пресађују у саксију и држе на + 12 ... + 14Ц на добро осветљеном месту до следећег лета. У овом случају биљке треба повремено залијевати устаљеном водом.

Влажење тла под еустомом треба изводити умерено, али редовно. Веома је корисно прскати биљку топлом водом (најбоље увече, кад течност не испари на сунцу). Тексашко звоно није прилагођено за акумулирање влаге, јер често пада киша у својим стаништима. Пресушена земља и ваздух проузроковаће да се лишће и стабљика брзо пресуше, што може у потпуности зауставити цветање.

Ако је подлога сувише густа, а температура снижена, може доћи до препадања корена прекомерним залијевањем или стагнацијом воде. Да бисте избегли такве последице, при дуготрајним кишама, препоручљиво је периодично олабавити земљу око ирских ружа, а на њу можете умешати и речни песак, тресет, пиљевину или неку малу дренажу.

Гнојидба младих биљака еустома врши се у неколико фаза. Прва - 3 недеље након клијања - је прскање клице цирконом, што доприноси развоју корена.

Након брања садница, појединачни лонци додају се растворљиви у води препарати са великим садржајем азота и калцијума за брзи раст зелене масе сваке две недеље. Пре цветања користи се калијум хумат (чајни раствор) и калијум фосфат.

Ови додаци доприносе стварању више пупољака и повољно делују на грмље уопште.Што се тиче дозирања, боље је да се придржавате препорука наведених на паковању изабраног ђубрива.

Као и многе егзотичне културе, лисиантхус је врло подложан свим врстама болести. Велика опасност је такозвана „црна нога“, која утиче на коријење због прекомјерног залијевања и хладноће, млевених гљивица, прашкасте плијесни. Њихова неутрализација помоћи ће у обради тла посебним препаратима - "Фитоспорин" пре сетве и пресађивања, "Фундазол" или његовим аналозима - ако се предвиђају дуготрајне кише.

Инсектициди ће помоћи у заштити деликатних биљака од пауковних гриња, инсеката, листних уши, белића, шљака. Да бисте избегли напад инсеката, боље је вршити превентивно прскање 1-2 пута месечно. Још је важније осигурати исправне услове узгоја у којима се болести и штеточине обично не појаве.

Ова страница садржи пуно прелепих фотографија еустома (лисиантхус), прегледом на којима ћете видети да је овај дивни цвет у стању да буде прави украс било које унутрашњости и баште. С обзиром да узгој ирских ружа код куће из семенки није лак задатак, биће двоструко пријатно гледати егзотично цветање на сопственом прозору, цветници или у башти.